Srpski trener u intervjuu za "Nedeljnik" otkrio da su ga mnogi pitali kako je mogao da vodi Sloveniju na Eurobasketu, pričao o Zvezdi, Partizanu, NBA...

Igor Kokoškov ima 45 godina i zavidnu trenersku karijeru. Ovog leta popeo se na evropski krov sa selekcijom Slovenije. Odveo ih je do prve zlatne medalje u istoriji i to tako što su u finalu pobedili Srbiju. Njegovu Srbiju.

U intervjuu za "Nedeljnik" Kokoškov, pomoćni trener Jute Džez, objasnio je kako je bilo onih koji to nisu razumeli.

"Ljudi se nekad šale, ali provlače ozbiljnost rečima 'kako si to mogao?' Ja kažem 'Nemam nikakav problem. Meni je čast da igram u finalu protiv Srbije'", rekao je Kokoškov i naveo da ne želi da se pravda.

"Nisam mogao da čekam. Ne želim da se pravdam, ali reprezentacija Srbije ima sjajnog selektora, sjajne momke i čoveka za kog je velika sreća što je uopšte u srpskoj košarci. Govorim, naravno, o Saši Đorđeviću. Velika je stvar što je ostao u košarci uopšte, i da daje veliki deo sebe srpskoj košarci i nacionalnom timu. Ja moram da gradim svoju karijeru i donosim svoje odluke".

"Nemam privilegiju kao neki treneri koji kažu: 'Ja bih samo vodio selekciju svoje zemlje.' Ja moram da rastem i da se razvijam kao trener i profesionalac, i iz tog aspekta Slovenija je za mene bila novo iskušenje; nemam nikakvih emotivnih dilema i ne osećam se nimalo nekomforno zbog činjenice da sam ih vodio, da smo pravili dobre rezultate i da smo igrali sa Srbijom u finalu. Ja sam sebi to predstavio kao čast i zadovoljstvo da mogu da odigram jednu utakmicu protiv Saše i momaka", rekao je Kokoškov.

On je ispričao i kako je kao igrač bio u Zvezdi, a kao trener u Partizanu.

"Na sreću ne moram da se opredeljujem za koga navijam. Prikupljam poene i kod jednih i kod drugih, a uvek kažem da navijam za reprezentaciju".

Pričao je i o prvim iskustvima u SAD, prvom treningu Čikago Bulsa, gde je upoznao Tonija Kukoča i kako se obreo na univerzitetu Djuk.

"Posle prvog odlaska sam shvatio da to nije neki bauk. Odmah sam napravio kontakt sa Univerzitetom Djuk. Trener Križevski mi je odobrio da sledeće godine mogu da budim njihov gost. Shvatio sam, uz sve poštovanje, da mi ne treba Udruženje trenera i da je potrebno samo malo lične inicijative. Posle sam dobio posao od Univerziteta Mizuri i kada sam završio prvu godinu, dobio sam poziv Košarkaškog saveza da se vratim i da se bavim mlađim kategorijama. To je bila prekretnica. Postavilo se pitanje gde je moja budućnost, da li da se vraćam i radim sa svojom decom i svojom košarkom. Tad je jedino Savez reagovao i rekao - ovo može da bude projekat za nas", ispričao je Kokoškov.

Jedan od susreta je bio i sa Gregom Popović.

"Radio sam za Larija Brauna, a Popović je bio pomoćnik Braunu. Kvin Snajder, moj sadašnji trener, radio je u San Antoniju. Imamo mnogo zajedničkih prijatelja. Grega sam upoznao 2001. godine, bio sam u Klipersima i igrali smo u 'Alamo domu', to je impresivna građevina koja služi i za rodeo. Još je igrao Dejvid Robinson, a Dankan je drugu godinu dominirao u NBA. Posle utakmice Popović je došao da se javi Alvinu Džentriju, treneru Klipersa. I ja, mlad i lud, priđem Gregu, pozdravimo se, i ja kažem: 'Vi ste dobar trener zato što ste Srbin.' A on se onako brecne i kaže: 'Nisam ja Srbin, ja sam Crnogorac.' Kažem ja: 'Pa dobro, to je isto.' A on: 'I nisam dobar trener, nego imam Tima Dankana u timu'", ispričao je Kokoškov.